Poslovnom tajnom se prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne smatraju informacije koje ispunjavaju sledeće uslove:
(1) predstavljaju tajnu jer nisu u celini ili u pogledu strukture i skupa njihovih sastavnih delova opšte poznate ili lako dostupne licima koja u okviru svojih aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt sa takvom vrstom informacija,
(2) imaju komercijalnu vrednost jer predstavljaju tajnu,
(3) lice koje ih zakonito kontroliše je u datim okolnostima preduzelo razumne mere kako bi sačuvalo njihovu tajnost.
Dakle poslovna tajna jeste zakonska kategorija, te su načini njegov pribavljanja, korišćenja i otkrivanja, kao i građanskopravna zaštita i kaznene odredbe upravo zakonom definisane.
Kako zakon sam po sebi sadrži opšte odredbe sklone tumačenju prilikom primene u konkretnom slučaju, njegova konkretizacija vrši se zaključivanjem Ugovora o poverljivosti ili tzv. NDA ugovora (Non-Disclosure Agreement).
Pored navedenog naziva koji je u praksi najčešći, Ugovor o poverljivosti može se javiti i pod nazivom Secrecy Agreement, Confidentiality Agreement, Confidential Disclosure Agreement itd.
Ekspanzija Ugovora o poverljivosti je neminovna, a uzrok istoj jeste svakako ozbiljnost posledica koje mogu nastati u slučaju neadekvatne zaštite poverljivih informacija koje predstavljaju imovinu velike vrednosti svojih vlasnika.
Sve češća pojava ovih ugovora dokaz je na okolnost širenja svesti o potrebi zaštite različitih informacija od značaja za poslovanje u svetu biznisa, a na vodećoj poziciji u tom smislu svakako se nalazi IT sektor.
Treba naglasiti da je nekada jednako važno zaštiti tehničke, operativne ili naučne informacije ili pak informacije o svojim klijentima, zaposlenima, finansijama, poslovnoj politici, kao i plasirati robu i usluge zavidnog kvaliteta, ili uspostaviti dobre kanale distribucije i promocije i postati konkurentniji na tržištu.
S tim u vezi, pribegavanjem zaključenju Ugovora o poverljivosti osluškujući svoje poslovanje uspostavlja se zaštita poverljivih informacija na visokom nivou.
S druge strane, samo zaključivanje Ugovora o poverljivosti uz opšte odredbe neprilagođene konkretnom slučaju, prestavlja mrtvo slovo na papiru.
Pre svega, od krucijalnog značaja prilikom zaključivanja ove vrste ugovora jeste definisanje informacija koje se imaju smatrati poverljivim, te njihovo detaljno pobrojavanje u samom ugovoru, a sve u cilju izbegavanja daljeg tumačenja u slučaju nastanka nesporazuma između ugovornih strana.
U praksi se javljaju različite vrste poverljivih infomacija u zavisnosti od vida poslovanja njihovih vlasnika, ali se ovim ugovorom najčešće štite informacije o zaposlenima, klijentima, saradnicima, recepturama, projektima, crtežima, modelima, kodovima, pronalascima, otkrićima, poslovnim planovima i usmerenjima, finansijskom stanju, kao i druge tehničke, tehnološke, naučne i poslovne informacije.
Budući da se ova vrsta ugovora najčešće nadovezuje na određeni pravni posao koji predstavlja osnov za odavanje poverljivih informacija, posebno treba biti oprezan kada je faza zaključivanja ovog ugovora u pitanju. Dakle, budući da se često poverljive informacije odaju i u fazama pregovora radi zaključenja osnovnog pravnog posla, Ugovor o poverljivost u tom slučaju je potrebno zaključiti čak i na samom otpočinjanju istih. Dakle, pre otkrivanja poverljivih informacija, treba voditi računa o njihovoj bezbednosti.
Pored toga, značajna odredba u ugovoru jeste i ona kojom se definiše važenje ovog ugovora u vremenskom smislu. Navedeno iz razloga što osnovni pravni posao između ugovornih strana često može biti oročen na par meseci ili godina, a obaveza zaštite poslovne tajne s druge strane može trajati i znatno duže, odnosno do prestanka opasnosti po njeno otkrivanje, ili pak neograničeno, ukoliko takva opasnost po određene informacije ne prestaje ni po isteku određenog vremena. Naime, upravo je čest primer iz prakse kojim se po prestanku radnog odnosa, poslovne saradnje ili druge vrste pravnog posla između ugovornih strana, i dalje štite poverljive informacije na način predviđen ovom vrstom ugovora.
Praktično iskustvo izdejstvovalo je važnost odredbe vezane za naknadu štete u slučaju nepostupanja prema odredbama Ugovora o poverljivosti. Ovo iz razloga što, bez obzira na zakonsku regulativu zaštite poslovne tajne, dokazivanje štete u konkretnom slučaju može izazvati dosta poteškoća. Najčešća situacija koja se javlja u praksi jeste ugovaranje instituta ugovorne kazne kao veoma praktičnog i adekvatnog, a sve u cilju izbegavanja komplikacija prilikom vođenja sudskog postupka povodom naknade štete. Ovakvo rešenje pokazalo se kao vrlo efikasno, a posebno imajući u vidu da je dokazivanje visine štete u konkretnom slučaju poprilično komplikovano, zatim da bi isto izistkivalo i angažovanje stručnih lica – veštaka, kao i visoke troškove sudskog postupka, čiji bi ishod svakako bio neizvestan.
Kako savremeno doba sa sobom nosi češće uspostavljanje različitih pravnih odnosa između lica iz različitih zemalja, ne treba zanemariti ni činjenicu da se kao sporno u praksi može javiti i pitanje nadležnosti sudova u slučaju spora, kao i pitanje merodavnog prava u svakom konkretnom slučaju. S tim u vezi, regulisanjem i ovih pitanja saglasnom voljom ugovornih strana, znatno je olakšana procedura.
Pored navedenih odredbi, o kojima se najčešće vodi računa, postoji i niz drugih pitanja koje bi trebalo regulisati ovom vrstom ugovora. Tako npr. treba voditi računa o prestanku navedenog ugovora, odnosno o tretmanu i vraćanju informacija nakon saradnje, o konkretnim pravima i obavezama lica kojima se informacije odaju, o ograničavanju držaoca informacija prilikom otkrivanja trećim licima i sl. Dakle, u slučaju sačinjavanja NDA ugovora ključno je voditi se sopstvenim poslovanjem, te težiti što većem nivou zaštite uz poštovanje zakonskih pravila i opomena pruženih od strane prakse. Tek ukoliko je jedan ovakav ugovor dovoljno precizan i ukoliko dovoljno adekvatno štiti položaj davaoca informacija, isti se može smatrati dobrim Ugovorom o poverljivosti.
Advokatski pripravnik Sanja Bjeletić
Advokat Emil Somer
